| |
Žirafa je uvek spavala
kraj otvorenog prozora kako bi joj sunce, ptice i
jutarnji vazduh pomogli pri razbuđivanju. Sinoć je
puno padala kiša i vazduh je mirisao na vodu i leto,
upravo onako kako je Sabina najviše volela. Protegla
se i trepnula pospano ka velikom kestenu ispred
njenog prozora. No, to što je videla, veoma je
začudilo, jer iako je bilo leto , drvo u njenom
dvorištu nije imalo ni jednan jedini list. Gole
grane su tužno štrčale i dosađivale se. Sabina se
izvuče iz kreveta, protrlja oči i strašno se naljuti
jer joj je stradala panorama. Odlučila je da nakon
doručka podrobno ispita razlog tajanstvenom begstvu
lišća i obuče svoje specijalno odelo za ekspediciju
. Onda potraži opasač za pištolj u starom sanduku i
očisti mamuze . Sabina, velika, ponosna, lepa žena
pogleda svoj mali, jeftini , glupi sat. Bilo je
deset do dvanaest.
Kada je stala na ulicu
po bleštavom podnevnom suncu, morala je da štuca jer
je pojela previše kornfleksa. Negde se čuo zveket
prozora, no nije se ni videla ni čula ni jedna duša.
Vetar je oduvao stare novine po ulicama i negde
daleko razgovarao je cvrčak sa jednom vidno loše
raspoloženom ženom. Sabine pogleda svojim velikim
smeđim orlovskim očima po ulici i prestravljeno
zaključi da ni jedno jedino drvo više nije imalo
lišće. No, kako je ova neustrašiva devojčica bila
šerif i čuvar prirode u slobodno vreme, odluči da
pronađe kradljivca lišća i da ga privede pravdi.Bila
je sigurna da je lopov u pitanju jer je, kao
prvo,vest da je svo lišće u gradu odjednom odlučilo
da se otarasi svojih lisnatih prijatelja čista
glupost, a kao drugo, duboki tragovi kopita jasno
ukazuju na lopova.
Sabina je sledila
tragove, nos joj je uvek bio u pesku, šljunku. Tako
je impozantan trag vukao ka zapadu, sve dok nije
stigla do tačno desetog kilometra dugačke peskovite
plaže i dok joj nije ušla voda u nozdrve. «
A-pćiha!» reče hrabra devojčica i skide svoju mokru
odeću da se osuši na suncu. Pogledala je nervozno
oko sebe jer je imala čudan osećaj kao da je
posmatra kakav veliki slon iza osušene grane. No,
kako je to bila prilično idiotska pomisao, vezala je
oko pasa maramu i kupila je u baru na plaži kolu sa
kojom se udobno izvalila na stranu.
«Psst...» čula je kako
neko šapuće baš u trenutku kad je htela da zaspi.
«Pssst....Zdravo...Sabino! Pogledaj me ,ovde gore!»
Sabina sredi svoje duge noge i uputi pogled u pravcu
jugoistoka. Iz jednog relativno malog, možda pet
puta pet metara velikog žleba viri neka glava.
Žuto-smeđa glava sa dugačkim vratom. Sabina ustade i
ode do bare. «Izvini, Sabino, ali možeš li, molim
te, da mi pomogneš? Skočila sam ovde da se
rashladim, a sad ne mogu da izađem..» Žirafa istegli
dugačak vrat i napravi pokret koji je trebalo da
isprovocira njeno izvlačenje. Sabina zabaci svoju
crveno smeđu kosu i povuče žirafu ne obraćajući
pažnju na to da je najmanje deset ljudi na plaži
palo u nesvest posmatrajući njene grimase.
Kopitar sa preterano
dugačkim vratom je bio nešto upadljiviji nego ranije
i njegovi pokušaji da se sa svojih 5,80 metara
sakrije iza takođe velike, no ipak 4 metra niže
Sabine, bili su ekstremno beznadežni i šašavi.
No,ipak, žirafa zagrli Sabinu odpozadi i priljubi
svoj vrat uz njeno uvo. «Mnogo, mnogo ti hvala što
si me spasila, najmilija Sabino! Sigurno bih umrla
od gladi u toj glupoj rupi.» I skotrlja se žirafina
suza niz obraz , produži niz nos i pade pravo Sabini
na glavu. « U redu je, žirafo. To sam rado uradila.
Kaži mi da li znaš možda ko je svo lišć....Hej!
Zašto ovde tako miriše na kesten?! Šta ti je to u
ustima!» Žirafa se ponašala kao da nije ništa čula i
poče brzo da žvaće..»Mmmhmm ja...mhab mhnik u
ust....a...M...kako? «mrmljala je.
Sabinine žile na vratu
opasno otekoše i u jednom skoku zasedla žirafu i
obesi joj se oko vrata: «Ajde, pljuni to, pljuni!» I
drmusala je tako snažno dok se ova ne predade
konačno i izbaci venac kestenja. «No, dobro, u pravu
si. Žao mi je. Bilo mi je užasno dosadno a onda sam
pobegla i ogladnela. Tvoje drveće je taaako ukusno!
Izvinjavam se...» Sabina, hrabri spasitelj drveća
razmisli malo. »Pa, zar ti uopšte nemaš prijatelje?
Šta ćeš sada da radiš? Gde živiš? «upita ona tužnu
žirafu. A ona joj ispriča da je u zoološkom vrtu
mnogo glupo a uz sve to joj nedostaje i drugar za
igranje. Onda je jednostavno utekla . «Znam šta da
radimo», reče Sabina i skoči na žirafina leđa u svom
odelu za super podvodnu ekspediciju i munu mamuzama.
Sabina je poslala žirafu u more, ali išle su samo po
mestima gde je voda bila ili ispod dubine od 5,8
metara ili tamo gde su plivale sklati. Nakon
nekoliko sati napornog puta stigle su na prelepo
usamljeno karipsko ostrvo. «Tako», reče Sabina,
«ovde možeš da sagradiš kućicu.»I pomogla je žirafi
u građenju divne kućice na plaži. Ostrvo je bilo
puno ukusnih svežih bukvi a i igralište za žirafu je
bilo tu. «Ma, ko ga je izgradio?» «Ja, naravno ja!»
povika iz daleka neki glas. Iz šume izlete sasvim
špicast žirafaman. Sabinina žirafa se brzo sruši od
sreće i tada se dve životinje tako žestoko poljubiše
bez ikakvog zagrevanja da se Sabina brzo pozdravila
sa njima. No, obećala je da će često dolaziti, jer
je velika žirafa osvojila njeno srce, kao što je i
ona osvojila žirafino. Naša žirafa pokloni na
rastanku Sabini jedan javorov list i reče joj da ga
stavi na golo drveće jer će mu to pomoći. «Oh,
donesi mi sledeći put malo čokolade» reče žirafaman.
Tada se svi zagrliše i Sabina otpliva što pre da ne
mora da gleda još žirafinih nepristojnosti. Kada se
vratila kući, već se spustio mrak. Bila je tako
umorna da nije ni čizme mogla da izuje već pade kao
mrtva u krevet.
Ujutru je Sabina
mirisala leto već pri ustajanju, pogledala je sa
prozora i videla svo lišće na svom mestu. «Kakav
čudan san», pomisli i protrlja oči. Na njenom noćnom
stočiću bila je činija kornfleksa i poruka od njene
mame; »Dobro jutro spavalice, prijatno». Udesno, ka
gomilici peska nalazio se svež javorov list. A on je
izgledao nekako sumnjivo, kao da ga je gricnula neka
žirafa.
|
|
