| |
Na
jednom malom opustelom ostrvu negde u Sredozemlju živela
je devojčica. Zvala se Huanita Moreno i svi su
je znali jer je bila zaljubljena u jedan babobab i
posećivala ga je svaki dan posle škole. Sela
bi ispod njega, oslonjena na njegovo stablo i tako
pisala domaće zadatke.
Drvo
je bilo nešto posebno, jer je na celom ostrvu bilo
samo crvenih stena i tamnozelenog žbunja, nekoliko
smeđih, opustelih grana i pre svega, morskog
plavetnila i nikad ranije nije bilo tako zdrave,
zelene, napredne biljke kao što je bio Huanitin
baobab.Pre skoro deset godina, ubrzo po Huanitinom
rođenju, jedan seljak iz susedstva je primetio
jednu neverovatno jaku mladicu na brdu u blizini
njihove porodične kuće. Mora da je tada
baobab imao
tek neku nedelju, ali od tog trena počeo je da
raste brže nego što je to čovek mogao da
vidi. Kada je Huanita dovoljno porasla da može da
sedi ispod drveta, baobab je već bio dovoljno
velik da joj obezbedi senku, bio joj je blizak.
Drugi
ljudi na ostrvu su je ismejavali kada bi prolazili
kraj njega, mi ćemo ti ga poseći, tvoje
drvo, smejali su se, kada ti dođe onaj Pravi,
videćeš, no, devojčica ih uopšte nije
slušala.
Ujutru
na putu do škole je prošla kraj
drveta,dok je na povratku kući duže ostala kraj
njega, a uveče pre odlaska u krevet, baobab joj
je poklonio list za laku noć. Drvo je sigurno
bilo visoko 7 metara na dan kada se devojčica
razbolela.Morala je da leži u krevetu, toliko je
bila slaba. I to sve više iz dana u dan.Sa svog
prozora mogla je da vidi svoje stablo, koje je tužno
stajalo na bregu. U svojim mislima
stajala je kraj njega. Roditelji nisu znali
šta se dešava sa njihovim detetom, voleli su je,
ali Huanita im je postala tako strana i daleka. Samo
je gledala oca i majku, smešila im se i mislila, ja
ovde ne pripadam, dragi moji. Ja ovde ne pripadam,
dobro je. Nakon dve nedelje u predvečerje,
Huanita je umrla sa suzom u oku. Za baobaba. Ljudi
koji su radili u poljima, videli su kako je veliko
drvo, kao od kakve snažne oluje, izgubilo svo lišće
u jednom trenu i odmah su znali da je devojčica
mrtva.Sledećeg proleća mu je prva oluja iščupala
korenje i baobab postade još samo sasušena grana,
potpuno mrtva i uništena.
Mala
Huanita je zakopana kod svog drveta- odnosno ono što
je od nje ostalo zakopano je tamo gde je ostalo nešto
od njega. I danas tamo,na ostrvu gde su elementi bliži
jedno drugome više negde bilo gde drugde na svetu,
baš tu, na njihovom zajedničkom grobu, raste
buket ruža koji uvek cveta, čak i po
najhladnijoj zimi i najvećoj žegi, pa i u
najdubljoj vodi.
|
|
