| |
Jutros
rano sam sreo čarobnicu. Sedela je u kafiću,
udaljena par stolova od mene. Pisala je nešto na
ceduljici dok ja nisam mogao oka da odvojim od nje.
Lice joj je bilo kao sunce, sijalo je u
prostoriji.Bio sam siguran, čak i da sam sedeo
leđima okrenut njoj, da bi njena mađija
bila isto tako delotvorna, jer sam osetio jasno na
svojoj koži njenu savršenu dušu, toplu poput sunčevih
zraka. Ovakve susrete nemam svaki dan i od tog jutra
sve vreme mislim samo na nju. Da li treba da
objasnim zbog čega me je začarala? To ne
bih mogao, magija se ruga svakom opisu, jer čarobnice
začaravaju nevidljivo, one su vladarke malih
vila osećanja u našim srcima.
Tako
sedim kod kuće i potpuno sam zatečen. Znam
da je znala šta je učinila i znam, opet ću
je videti i onda ću joj se obratiti i ona
će se nasmejati i još više me začarati,
biću blizu suzama, njenim usnama i voleću
je. Biće tako, jer se ovakva začaravanja
ne dešavaju bez razloga, uvek idu putem koji je već
određen.
A
moja čarobnica je sebi mene poželela,
njeni čarobni zraci su tamo u kafiću mene
tražili, mene našli i uhvatili. Od tog trenutka
pripadam njoj i ponovu ću je videti.
Moram
odmah da je vidim. Vraćam se brzo u moj kafić
a ona ponovo sedi tamo i ja joj kažem da
li smem ovde da budem kraj tebe, a ona kaže,
ona drhti i kaže, pa
sve vreme sam mislila na tebe, šta si učinio
sa mnom, ti si me začarao, a ja sedam ,
smejem se i dajem joj ruku a sunce nam obojima sija
na licu.
|
|
