| |
Šta se radi kada nam sunce bije u
lice? To se jednog dana nije upitala velika žena
kada se probudila i pogledala kroz prozor. Daleko od
kiše, vetra i hladnoće ju je nešto povuklo, kao
kakva nevidljiva vrpca na leđima. I planirala je da
sledi tu vrpcu da bi joj bilo bolje. To je uvek
funkcionisalo, čak i danas. I sutra i juče. U svakom
slučaju sleti joj baš u ovom trenutku mala crna
ptica na ivicu balkona i grakne:“Da li da ti....“
„Ne, već znam“, reče velika žena i odlete na njeno
ostrvo.
Osunčano
lice se ponovo stopi sa okolinom, to je i ostrvo
primetilo, jer je sada bila kod kuće.
Šta se radi kada nam sunce bije u
lice? To se upitala sledećeg jutra jedna velika žena
i veoma se obradova, jer je znala odgovor i izađe iz
kuće. Odjednom iziđoše i mozak i srce ; i tako je
tumarala po plaži, istraživala mnoge delove svog
ostrva, saklupljala i sijala. Mnogo stvari su želele
da idu s njom kući, pa je na žalost morala da obeća
onoj grani ili kamenu da će se vratiti sutra i
najverovatnije svratiti kod njih, pošto su se svi
osećali dobro u njenoj bašti.
Uveče bi se smestila na morski
greben i pustila da joj more miriše noge.
„Hm...ukusno“ reče more. „Dođi malo, želim da ti
pokažem toliko toga.“ „Rado“ reče velika žena i
skliznu u vodu. U moru je bilo je toplo i prijatno,
no nikog nije čudilo, pa ni malu pticu, to što uvek
ima istih muka kada dođu njegove prijateljice.
„Lepo
što si mi donela malo sunca“ radovala se voda, a
velika žena se nasmejala. Bila je srećna. Ronila je
kroz male pećine, posetila je mnoge svoje prijatelje
ribe, čak i malog raka na morskom dnu. Moruna, dole
levo, joj je dala nekakav poklon, a drugi stanovnici
mora nisu bili ljubomorni. Kada je pozdravila i
zagrlila i poslednjeg korala, skoči natrag na
plažu.Kamenje i granje je već nadiralo, primeti žena
dok je šetala po ne više tako toplom pesku.
„Videćemo čega ću da se sutra igram s onima“pomisli
na putu ka kući.
Smestivši se u krevet brzo popuši
još jednu paklu cigareta dok joj zvezde ne ukazaše
pažnju i ne krenuše ka njoj. „Hej, vi“ reče velika
žena.“Zdravo, sunčevo lice“ rekoše zvezde „da li
smemo da ti svetlimo noću?“ „O, da, molim vas:“
odgovori lepo lice,“samo, ostanite dugo.“A zvezde su
dale najbolje od sebe što je bilo dovoljno
dobro(tako su mislile). Obavestile su sve svoje
daleke rođake kako bi im pravili društvo pri
osvetljavanju.
Susedne galaksije su se pre svega
čudile tome da može da se posmatra kako malo sunce
sija na svom sunčevom ostrvu. „Pogledaj tamo“reče
Andromeda „tamo dole sija nova zvezda“. „Ne,
gluposti“, mrmljali su drugi. „To je samo naša
Sunčica koja se pojavljuje kada mi odjednom
pričamo.“ „Ah, da“ mrmljala je Andromeda“to uvek
zaboravim....slušajte, a zašto mi svi možemo da
pričamo tek kada se pojavi Velika Žena? Zar niste o
tome razmišljali?“ druge galaksije počeše da se
uznemireno došaptavaju. „U redu, to sigurno ne znam,
ali sam čula da je navodno neka mala crna ptica
počela s tim. Izgleda da je tamo dole prava stvar.“
. „Ali, zar nije istina da je naš život ono što od
njega napravimo?“ „Hm.....izgleda da ima izuzetaka“
zaključiše ostale galaksije. „Kada na sunčevo lice
padne sunce, ono će nas sve obasjati.“ Kratko su
razmišljali.“Pa, onda bi trebalo bolje da pogledamo
da li je ona tu,...hm?“ Andromeda je malo oklevala
“Mislim da to nije poenta. Važno je da smo svi
živeli.“
I izađe
sunce.
No, bolje da kažemo :koren.
„Grmngrml“ uvek bi to pomislila kada bi je nazvali
granom. To je zvučalo tako preterano, kao „Ja sam
koren“ ili nešto slično tome. To niko nije znao.
Uopšte, korenje je uvek bilo nekako podmuklo, i to
zato što je bilo ćutljivo a i živelo je stalno pod
zemljom. Život je već umakao ovim mrzovoljnim
savremenicima, ponajmanje ono zelenilo, svetlost
koju smo navikli da viđamo s desna gore.
Korenje je sve smatralo groznim,
tamnim, vlažnim, memljivim i bljak. Tako je ono
provodilo dane i noći ( za njih to nije bilo od
značaja, kod korenja je uvek noć), da bi moglo da
plače u sebe jer nije želelo da da bilo kome ili
čemu sakupljenu tečnost iz sebe. Radije ju je guralo
u sebe kroz najfinije žilice i kanale koji se
vremenom ukopaju. Ono je volelo miris kleke, ali ,
na žalost, nije znalo baš kako ona miriše, jer je
korenje mirisalo samo na đubre i humus. Klekin
partner odozgo je morao da joj pruži ovu genetičku
informaciju pre nego što ju je zasadio.
Nije teško da se otkrije da je
malo korenje vodilo pre nesrećan život i da je moglo
, sigurno bi se već dobrovoljno razvelo od kvrgavog
korenskog života. Ali i to je bilo mlitavo. Zbog
toga se korenje jedilo i svake godine postajalo sve
više zgranjeno i skorenjeno.
I tako sve do dana kad se desio
merotres. Na početku se gotovo nije ni osetio.Tlo je
neprimetno počelo da vibrira , a onda sve jače i na
kraju poče nevreme i pometnja da se korenju zaista
slošilo od uzbuđenja. Strašno se uplašilo . No, iako
je sve moglo da ispadne bolje, od panike su čak i
potočići suza presahli na nekoliko sekundi.
I onda izađe sunce. Izgledalo je
kao da im je na sred lica (greška- korenje nema
lice). Nešto tako lepo korenje u svom životu još
nije videlo(greška- ono nije videlo ama baš ništa),
a ruke, koje podigoše ka gore, bejahu pune topline i
mirisaše dobro.
„O,
kakvo čudno korenje. Tebe ću lepo ukrasiti.“ reče
sunce i odvuče korenje.“Kako sad?“ pomisli
korenje.“Lepo? Mene? Mora da sam pogrešno čuo.
Najverovatnije ću biti spržen.“ No, korenje veoma
pogreši. Gotovo i ne došavši tamo gde je trebalo,
bilo je oprano, umiveno i izribano tako da je moglo
samo sebe da miriše. No, kako je bilo obrađeno,
moralo je malkic da plače, jer nikada nije ni
sanjalo o nečemu tako predivnom. Dobilo je ljupku
formu, mirisalo je tako dobro i sijalo je. Prolazilo
je kroz mnoge ruke koje su bile tople i dobre i koje
su ga mazile. Korenje je na kraju bilo srećno što je
živo. Potpuno je zaboravilo da je ranije na onoj
određenoj skali bilo zapravo mrtvo.
A noću, kada bi sklopilo oči,
videlo je samo kako sunce izlazi, pred njegovim
očima- i skotrljalo bi veliku suzu radosnicu niz
svoju savršenu figuru.
Second
special: The ocean
„Subba
Subba“ pravi more. Da, lepo ste čuli, ono pravi
„Subba Subba“ jer prema uobičajenom mišljenju more
pravi „šuš“ili čak „pljus“, no samo more je smatralo
da pravi „Subba Subba“. I ko bi hteo da mu zabrani,
jer more je bilo veliko i moćno; njegovo mišljenje
je imalo težinu. Ono je , pak, imalo i svoje bubice.
Jedna bubica je bila ta da mu je rad vremenom postao
previše značajan. Poplava tu, plima ovde, oseka
tamo- stari okean, uvek pod stresom. Otežavajuća
okolnost je bial ta što je more mrzelo da radi u
tami. Nakon jedne svađe sa suncem, pre
324592870908734514 milijardi
godina, koje ag je naljutilo time što je još 25
metara u njemu svetlelo. „Haha“ pomisli more. „Subba
Subba“. Vlaga je bila mišljenja da će šala vremenom
prestati, no vrag je odneo šalu. Tako je more
postalo tamno i , shodno tome, i lepo melanholično.
Takva su mora. Tako im i treba kad se svađaju sa
suncem.
Jednog
mirnog dana more se dosađivalo na svom omiljenom
ostrvu, kad mu pade nešto toplo na lice.“Hui“pomisli
more „Šta je ovo sad. Da li je to sunce počelo da se
ljuti na mene?“ A zapravo nešto toplo, svetlo
skliznu u svoj element i osvetli ceo okean. Spontano
se napravi žurka za sve one kojima je nedostajala
svetlost, a more je bilo srećno kao što nije bilo
proteklih 324592870908734514 milijardi godina.
Pored toga,
obala zemlje se ugrejala za oko 12 stepeni, a ledeni
bregovi se otopiše. To je moru bilo super, no za
vrste koje su naseljavale veliki ostatak zemljine
kugle bilo je loše. No, na sreću jej Bog u svojoj
mudroj promisli pre nekoliko dana počeo da izdaje
potvrde o pravu na život.
Kada je Sunčica izašla iz vode, njeno ostrvo osta
netaknuto, jer je ono slučajno bilo i omiljeno
ostrvo mora, a elementi se nikad nisu preprečili
bogovima.
„Alo,
slušaj vamo!Preskači ovamo, evo ga stiže joj jedan
tornado! Požuri! Ej, ne vuci se, ajde, opet moraš da
ideš. Jesam ti rek’a da praviš talase? Da, jeste!
Nisam rek’a? Pa radi to! Požuri! Tako, a sad još
jednom lepo tamo! Da, dobro je! Ne, pazi! Pusti more
da na miru pravi moretres!
Vetar je
imao puno posla. Šef ga je oterao s ove, doduše,
male planete.U svakom slučaju šef je želeo puno
nereda, i to u vremenu. Pauze su bile retke, uvek se
duvalo tamo vamo. Nije bilo slatkiša. Vetru je 28
sati trajao dan, 8 dana jedan nedelja, a godina kao
mesec. Bilo mu je svejedno. I tačno svih 8 nedelja (
sa danima od 28 sati) bio je odmor, a on je mogao da
ode na ona mesta koja su mu se sviđala, koje je
voleo.
Onda bi nežno duvao po plaži i video sjaj na
horizontu, prešao nežno kroz njenu kosu i poljubio
njene oči. Naravno, nije išao na ona mesta na kojima
bi svetlucajućim bićima bilo neprijatno, u svakom
slučaju pošteno se namučio.
„Zdravo
vetre“ reče tad Sunčica „Lepo što si ovde, hoćemo li
da se igramo badmintona? „ „Da, važi“ bi tad odgovio
vetar i do iscrpljenosti bi trčali za lopticomi čak
bi se i velika žena strašno namučila , jer je vetar
mogao i nju da podigne. To je što se tiče loptice za
badminton.
Onda, kada
je sunce isrpljeno palo u svoj krevet, vazdušni
prijatelj bi seo kraj nje i doneo joj topli
vetrić....Zato što je žena mrzela kada joj noću duva
hladan vetar. Osato bi do sledećeg jutra, nakon što
je vodio kroz noć bez verta, polako bi otišao i
ponovo nastavio da radi prokleti glupi posao.
A onda
je otišao na odmor.
Zvezde su znale šta je vreme. Svi
svetovi koje su neprestano osvetljavale bili su više
ili manje prijemčivi za njihov rad, neki su bili
velikodušniji, neki cicije. Jednog dana, kadasu se
okrenule ka planeti Zemlji, padoše sa oblaka.
Otkrile su jednu mrlju koja je odbijala svetlost. I
to peramnentno. Zvezde se isprva duboko uznemiriše,
a onda se veoma prijatno iznenadiše ovom predstavom.
U svakom slučaju je na Zemlji
sijala jedna tačka, svetla kao sunce, koja očigledno
nije bila u srodstvu sa njihovom prijateljicom i
koja se u ovom zvezdanom sistemu inače rado
širila.“O, ne opet Supernova“ pomisli zabrinuto
Alpha Centauri. Ali ostali su mu lepo govorili. „To
nije nikakva Nova....To mora da je nešto posebno, a
pre svega slatko, jer svetli ljubazno i sa osmehom-
a pra svega svima nama.“ To je bilo tačno. Zvezde su
bile zaslepljene tolikom lepotom i elegancijom i
konačno odlučiše da je mala tačka bila vredna
njihove pažnje. I to je bio početak predivnog
prijateljstva.
Sunčica je sedela na svom ostrvu
i sijala u noći.Primetila je da su zvezde postale
nemirne kada su došle kod nje. „Hej, vi“ reče
žena.“Mislim ad je u redu ako i ja vama malo
svetlim, jer se misli da to vi radite već
238467356823945099832387
milijardi godina, moliću lepo.“ A zvezde se radovaše
što je konačno neko znao da ceni njihov rad. „Ko si
ti, lepa Sunčice?“ upitaše je. „Iz kog univerzuma
dolaziš? „Dolazim iz mog, a vi?“ odgovori ona. Tako
mudar odgovor zvezde ne čuše od kada su primetile da
nisu same.
I tako su zvezde i Sunčica pričale neko vreme dok im
nije palo na pamet da su tek sada, kada su pronašli
veliku Sunčicu, zapravo ovladali verbalnom
komunikacijom . I od tada, u celom univerzumu svih
svetova i stvari postoji novo sazvežđe „Velika
Sunčica“.
I rekoše
zvezde svim svojim priajteljima da danju i noću
svetle za drago malo sunce. Ono je s vremena na
vreme bilo tako svetlo i čudesno, da se nebo nije
moglo videti od silnih zvezda.
Extra: The
Cigarettes
Kada je
velika žena želela da bude sama, pušila je paklu
cigareta da niko ne bi mogao ad je vidi. Tako je
pravila maglu oko sebe i niko nije mogao da dopre do
nje osim, naravno, samih cigareta.One su bile
diskretne i pune razumevanja, Sunčica je mogla da se
osloni na njih.
Iz toga učimo: veštački oblaci su dobri, zapravo
manje od zaklonjenog sunca.
Za cigarete
već postoje različite vrste sreće. I naravno
nebrojeni broj različitih sklonosti ka istim. No,
jedan je bio zakon- koga je popušila Sunčica , išao
je na nebo, s amalim, ali finim ograničenjem, a to
je da mora da bude ukusan. A Sunčica je bila
izbirljiva i to ne samo kod malih crnih ptica, već
pre svega kod materijala za zavijanje duvana. Bilo
je važno da cigarete ne donose kišu ili sneg kao
drugi oblaci. Zbog toga im je bilo gotovo zabranjeno
da dime kojekude. No, bili zaboravljeni ili
zapaljeni za duvansku robu bilo je obično sranje.
Dakle, da
utvrdimo:
Cigarete koje popuši velika žena
idu na nebo. Oni, koji u njenoj blizini pućkaju
imaju sreću što udišu njen vazduh, no ostaje im da
sanjaju o tome da će sa suncem negde praviti maglu.
A to nije bilo loše, smatraše pakle koje je još nisu
videle. |
|
